Čuvarkuća je idealna za ljubitelje cveća koji imaju male vrtove i nedovoljno vremena da ih neguju. Ovako su je nazvali stari Grci i Rimljani, koji su sok od čuvarkuće koristili za zaštitu biljaka od štetočina i gusenica. Osim što učvršćuje kamene ploče domova, u narodu postoji verovanje da čuvarkuća štiti od gromova, oluja, bolesti i lopova.
Prirodna staništa čuvarkuće su planinski masivi Evrope i Azije. Njeno latinsko ime Sempervivum u prevodu znači - uvek živa i odnosi se na osobinu biljke da preživi veoma nepovoljne uslove, kao što su ekstremne suše, mraz, siromašno kamenito tle. U narodu je poznata i kao pazikuća, kamena ruža, gromovna trava, uhovnik.
Teško je zamisliti biljku skromnijih zahteva od čuvarkuće. Kultivisane forme čuvarkuće (ima ih čak 3.000, neverovatnih su oblika i boja) nešto su osetljivije na vlagu i, za razliku od prirodnih vrsta, sporije se razmnožavaju. Boja rozete može biti od svetle ili tamnozelene, sivosmeđe, crvene do gotovo crne. Česte su i višebojne forme, boje se menjaju u zavisnosti od godišnjeg doba i najintenzivnije su u proleće. Prečnik rozete može biti od jednog do 25 cm. Listovi nekih vrsta su ogoljeni, dok su drugi pokriveni finim dlačicama koje podsećaju na paučinu.
Čuvarkuće su sukulentne biljke koje u svojim zadebljanim mesnatim listovima čuvaju rezerve vode i tako preživljavaju sušne periode. Cvetna drška izrasta na 10-30 cm. Cveta od aprila do septembra, a boja cveta najčešće je crvena, ali može biti i bela, žuta, ili roze. Posle cvetanja, rozeta umire, ali prethodno obrazuje više malih rozeta i tako se nastavlja životni ciklus ove biljke.
Gajenje čuvarkuće postalo je popularno krajem 19. i početkom 20. veka. Biljka koja je do tada rasla samo na krovovima ili u šupljinama kamenih zidova, sada ima značajno mesto u kamenim baštama, ili na balkonima koji su okrenuti ka jugu. Sade se na sunčanom mestu. Gustina sadnje je od 12 do 20 biljaka po kvadratnom metru. Zemlja bi trebalo da bude dobro propusna (najbolja je mešavina zemlje, peska i sitnog šljunka). Zalivanje u normalnim okolnostima gotovo da nije potrebno. Čuvarkuća se prihranjuje na dve-tri godine rastvorenim tečnim đubrivom. Razmnožava se odvajanjem malih rozeta koje već imaju oformljene korenčiće. Može se razmnožavati i setvom semena, ali je postupak znatno duži i komplikovaniji, jer je seme sitno.
Sok od čuvarkuće, koji se dobija ceđenjem sveže biljke, ili od lista ubranog od marta do septembra, sadrži jabučnu i mravlju kiselinu, soli, vosak, sluz, šećer, gumu i mineralne sastojke. Analizom je utvrđeno da je čuvarkuća bogata antibakterijskim materijama i polisaharidima koji blagotvorno deluju na imunosistem. U narodu se koristi kao lek za ublažavanje raznih spoljnih i unutrašnjih upala, kod uboda osa, pčela ili komaraca. Svež sok se upotebljava u lečenju upale uha i gluvosti kod dece čiji je uzrok nagomilan žuti sekret u uhu.
SUVOZID
Kao dekorativni elemant u vrtu, suvozid služi za savladavanje visinskih razlika do jednog metra. Gradi se od neobrađenog lomljenog kamenja i podiže se 30 cm od ruba kosine. Prvo se iskopa temelj 40 h 40 cm, zatim se dobro utaba šljunak u visini od 20 do 30 cm i na kraju se poređa kamenje. Gradnja počinje velikim komadima i kako se ide ka vrhu kamenje je sve sitnije. Kamenje se slaže tako da širom stranom bude okrenuto ka dole, s tim što dva kamena iste veličine ne bi trebalo da budu jedan iznad drugog. Između dva reda kamenja sipa se mešavina vrtne zemlje, treseta i peska, a vrh suvozida povezuje se malterom. Zbog drenaže iza suvozida stavlja se sloj šljunka ili manjeg kamenja. Da suvozid ne bi klizio gradi se tako da bude nagnut malo napred. Na suvozidu se sade biljke koje nemaju razvijen i snažan korenov sistem, kao što su kampanula, čuvarkuća, sedum, iberis, timijan...
