Naše bake i prabake u prvim decenijama prošlog veka morale su da ustanu u osvit zore da bi očistile šporet na drva i pripalile vatru, a zatim su čekale po sat-dva da se on ugreje. Do Drugog svetskog rata su samo veoma imućni ljudi imali šporet na struju, ali ovaj uređaj, koji je izgledom podsećao na veliki sanduk, nije bio baš siguran, pa je posluga ponekad rizikovala i život pri njegovom uključivanju. Savremene domaćice, međutim, ubacivanjem jela u mikrotalasnu pećnicu i pritiskom na dugme mogu bez umaranja i za veoma kratko vreme dobiti ukusno jelo.
Do otkrića da se mikrotalasima može kuvati hrana došlo se sasvim slučajno. Istraživač Persi Spenser je ubrzo posle Drugog svetskog rata radio na izgradnji jednog radarskog postrojenja u kojem je trebalo da se na osnovu nevidljivih talasa otkriju neprijateljske letelice. Dok je radar bio uključen, a Spenser stajao u njegovoj blizini, desilo se nešto veoma neobično – čokoladica s kikirikijem u njegovom džepu počela je da se topi. Persi Spenser je već u to doba bio poznat pronalazač sa 120 patenata i vrlo brzo je shvatio da njegovo otkriće krije u sebi velike mogućnosti.
Prvo jelo koje je namerno pripremano pomoću mikrotalasa bile su kokice. I danas, šest decenija kasnije, kokice se, naročito u Americi, prave u mikrotalasnoj rerni. Istraživači su zatim probali da ispeku jaje pomoću mikrotalasa, ali ono se razletelo na sve strane.
Prve mikrotalasne rerne, koje su podsećale na velike šporete, počele su da se pojavljuju u američkim radnjama 1954. godine. Kupci su ipak bili nepoverljivi prema novom proizvodu pa je trebalo da prođu dve decenije da bi ove pećnice počele da se masovno upotrebljavaju. Poslednjih decenija mikrotalasne rerne se sve češće koriste, a za to mogu zahvaliti i činjenici da su znatno promenile svoj izgled – od prevelikog i preteškog džina napravljene su male i lagane pećnice jednostavne za upotrebu.
