Americki Sejkeri izgradili su specifican stil u enterijeru i namestaju, veoma upecatljiv i prepoznatljiv po svojoj jednostavnosti, funkcionalnosti i strogosti. Sejkeri su predvodjeni Engleskinjom En Li dosla u Severnu Ameriku 1774. godine. Ona je okupljala istomisljenike koji nisu mogli da nadju pribeziste za svoja ubedjenja u kvakerskoj zajednici u Evropi. Uprkos ogromnim rastojanjima izmedju pojedinih naseobina uvek su ispoljavali isti nacin zivota, a to su jednostavnost, cestitost, skromnost, privrzenost proklamovanim pravilima ponasanja. Ciste forme, ravne linije, odsustvo ornamenata, koriscenje prirodnih materijala samo su neke od odlika unutrasnjeg prostora koje su Sejkeri oblikovali za sebe i svoje ukucane. Kuce Sejkera bile su jednostavne, elegantne u svom minimalizmu, brizljivo dizajnirane, lepo i uredno opremljene. Namestaj je izradjivan od kvalitetnog drveta, a radile su ga veste zanatlije. Jedan od zakona koji su Sejkeri u kuci morali postovati bila je urednost. Posledica toga bili su ugradjeni plakari, sa mnostvom osmisljenih pregrada i sa mnogo namenski odredjenih fioka. Pravilo je bilo da sve ono sto nije u tom casu u upotrebi bude sklonjeno da ne smeta. Tako su, na primer, duz zidova bile pricvrscene lajsne sa mnostvom drzaca o koje se moglo zakaciti sve i svasta, od odece, preko metle do stolice! U sobi Sejkera bilo je potpuno uobicajeno da nekoliko stolica visi u pravilnom poretku na zidu, okaceno o kuke, gde su se mogle lako popeti ili skinuti. Namestaj Sejkera ima veoma prepoznatljive karakteristike. To je pre svega savrsena obrada, visok kvalitet, postovanje drveta kao osnovnog materijala za uredjenje kuce. Drvo je obicno obradjivano tako da do punog izrazaja dodje njegova lepa struktura, a kada je bojeno, onda je to veoma tankim slojem, kroz koji se nazire struktura drveta. Zanimljivo je da su stolice namenjene zenama uvek manje i lakse od onih za muskarce, stolovi koje su koristile zene uvek imaju manju visinu, dok su ormanske pregrade detaljnije obradjene, sa vise mesta za odlaganje manjih stvari. Namestaj ovih ljudi, koji su verovali da zivot treba da bude sto jednostavniji i rasterecen svega suvisnog sto opterecuje telo i duh, bio je inspirisan engleskim pokretom „Arts and Crafts“ gde su dominantnu ulogu imali oni koji su rad ljudskih ruku stavljali ispred drugih vrednosti.

Izvorni rusticni stilovi

Rusticna dekorativna umetnost Evrope odnosi se na izvorne, rucno radjene predmete za svakodnevno koriscenje, dizajnirane i napravljene na seoskim podrucjima, gde su glavnu ulogu igrale lokalna tradicija i rasna pripadnost. Rusticni stilovi su oni koje je kreirao obican svet svake zemlje. Njihov urodjen smiso za boju i ljubav prema lepoti omogucili su stvaranje zanimljivih ambijenata i izradu i ukrasavanje mnogobrojnih korisnih i interesantnih predmeta za opremanje doma. Interesantne varijante rusticne umetnost pravio je svet u Centralnoj Evropi, od balkanskih drzava pa na sever, preko Austrije, Ceske, Slovacke, Svajcarske, Nemacke, sve do Skandinavije. Ni jedna od ovih zemalja nije dala originalne dvorske stilove kao sto je to bio slucaj sa Italijom, Francuskom i Engleskom, jer su vise sfere estetskog izraza bile prepustene stranim talentima. Sto je narodni umetnik bio blizi svom tlu, to je njegov umetnicki izraz bio originalniji. Masinska proizvodnja i masovna potrosnja potisnuli su sistem rucne proizvodnje seoskih zanatlija. Bojene sare i naivne rezbarije su najuobicajeniji vid obogacivanja forme i dekorisanja. Boje su elementarne i zive. Forme su neoplemenjene i sirove. Ali ove mane su manje primetne, jer su ispunjene iskrenoscu i savesnoscu zanatlije i njegovom ljubavlju prema zanatu. Zanimljivi predmeti koje su pravili seljani i njihove veste zene jesu narodne nosnje, vezovi, grncarija, cipke, tkanine, igracke, satovi, pribor, nakit, muzicki instrumenti, oprema za konje. Namestaj je uglavnom najjednostavnije izrade. Najcesce su izradjivani stolovi, stolice, posude za hranu. Sare na rusticnim predmetima uglavnom su geometrijske, narocito vezovi i rezbarije u drvetu. Apstraktni dizjan je imao odlike regionalne stilizacije, ali jednostavni um seljana nije imao sirine za njegovu kreativnu viziju. Ljudski lik, kao i zivotinjske i biljne forme takodje su zaokupljale mastu seoskog umetnika, pa su se ovi nalazili na brojnim predmetima. 
 

Režans

Režans je prelazni stil koji je kratko trajao (1715-1723), vezan za vreme kada je kao regent Francuskom vladao Filip Orleanski. Za ovaj stil se kaže da „nije više stil Luj 14, ali nije još stil Luj 15.“. Ipak, on nosi izvesne osobenosti koje su rezultat želje za obnavljanjem i podmlaoeivanjem, želje za udobnošću i spontanošću nasuprot krutosti i zvaničnosti koje su do tada vladale. Kao što se male, neformalne večere regenta u Lovačkoj kući razlikuju od onih koje je kralj Sunce (Luj 14.) prireoeivao u velelepnim odajama Versaja, tako se i stil režans razlikuje od pompeznosti stila Luj 14. Veliki umetnici toga vremena uticali su i na dekorativnu umetnost, a pre svih slikar Vato, iako se sam nije bavio dekoracijom enterijera. Linije enterijera postaju vitkije i elegantnije, a čitav ambijent teži maštovitosti, gracioznosti i senzualnosti. Linije postepeno postaju vijugavije i maštovitije postavljene. Glavni ornamenti su školjke od akantusovog lišća modeliranog asimetrično, zatim palmino lišće, ženske glave sa dijademom... Prihvataju se mnogi motivi iz italijanskog baroka: cveće, biljke, povrće, voće... Uticaj Dalekog istoka ogleda se u dekoraciji sa motivima egzotičnog cveća. Nameštaj se izraoeuje od hrastovine, abonosa, kruškovog drveta. Srebro i zlato se i dalje koriste. Stolice su udobnije, sa visokim i niskim naslonima i izvijenim nogama. Fotelje su raznovrsne, od običnih sa rukonaslonima, preko kanabea i tapaciranih klupa. Kreveti se smešaju u udubljenje – u niše u zidu, sa zavesama. Često su niše obložene tkaninom i tapacirane isto kao i krevet. Još se koriste kreveti sa baldahinom.

Ormani izlaze iz mode. U luksuznim sobama ostaju samo komode sa fiokama, lepo oblikovane, izvijenih linija i ukrašene bronzanim ornamentima. Najskupoceniji stolovi su oni u vidu konzole, sa ogledalom u zidu, sa jednim ili dva oslonca, bogato dekorisanim. Na ovim stolovima–konzolama, stajali su skupoceni umetnički i dekorativni predmeti. Pisaći stolovi su bili ravni, obično sa pet fioka. Sve je jasnije napuštanje principa simetrije kao pravila pri oblikovanju nameštja i dekoracije

Restauracija

Francuska restauracija može da se podeli na doba Šarla X i doba Luja Filipa. Prvi obuhvata period od 1820. do 1830. godine, a drugi od 1830. do 1848. godine. Posle pada Napoleona, povratak Burbona donosi promene i na planu dekorativnog uređenja enterijera. Ratni i finansijski potresi koje Francuska preživljava bili su smetnja razvoju iole autentičnog stila, već se pribegava svojevrsnoj eklektici, odnosno mešavini prethodnih stilova.
 
U prvom periodu - stil Šarl X, enterijeri su udobniji i intimniji nego u doba ampira, iako nameštaj zadržava gotovo iste oblike. U dekoraciji, sa svih elemenata nestaje veliko slov "N", kao i orlovi, pčele, Napoleonovi ratni trofeji, a vraća se amblem Luja XVIII koji je vladao od 1815. do 1824. godine i cvetovi ljiljana iz grba Burbona. Ravne linije ampir stila polako se menjaju i dobijaju krivine, bronzani ukrasi zamenjuju se dekorativnim detaljima od tamnog drveta postavljeni na osnovu svetlijih vrsta drveta. Zidovi su obloženi tapetama sa scenama iz lova, islikanim arabeskama, spomenicima. Tapete podražavaju svilu i kadifu, a oivičene su okvirima od venaca. Tavanice su obojene svetlim bojama i oivičene štukaturom, a podovi su obloženi parketom ili mozaikom preko kojih su prostirani tepisi. Nameštaj je od drveta limuna i narandže, zatim od bresta, tuje, tise, platana, sa ukrasima od tamnijeg palisandera. Ukrasi su venci, rogovi izobilja, zvezde... Noge i nogare nameštaja do kraja perioda dobijaju oblik žabljih bataka i završavaju se u obliku kandži divljači. Kreveti su od drveta, ali i od metala. Imaju obično dva uzglavlja i baldahin. Fotelje su u obliku gondole, "katedrale", što podseća na gotski stil. Sve je više divana, paravana, etažera, pokretnih ogledala, toaletnih stočića, komoda, malih pisaćih stolova... kako u kućama plemića, tako i još više u građanskim stanovima. Mnogo je novih tipova lampi i svećnjaka, časovnika sa klatnom, poslužavnika...
 
Drugi period - stil Luj Filipa, pripada eklektici i oživljava motive gotskog Srednjeg veka, renesanse i Luja XV. U svemu preovlađuju cvetni motivi i neka vrsta romantizma u kombinaciji sa motivima Orijenta.
 
U doba vladavine francuskog kralja Luja Filipa, buržoazija je znatno ojačala u ekonomskom smislu, za razliku od aristokratije koja je osiromašila. To je vreme kada u dekorativnim umetnostima dominira osrednjost, prenatrpanost u ornamentici uz nekontrolisane pozajmice iz prethodnih francuskih stilova. Dominiraju mešavine, vulgarizacija zaobljenih oblika iz doba Luja XV, preterano naglašavanje kontura nameštaja. Težnja za komforom uslovila je proizvodnju izrazito glomaznog nameštaja. Pojedini komadi nameštaja počinju da se proizvode mašinskim putem, pa je i to jedan od razloga što je nameštaj lišen elegancije. Zidovi su prenatrpani jeftinim ukrasima od štuka. Ulazi u modu lakiranje nameštaja, zajedno sa skupljanjem i nagomilavanjem predmeta iz Kine i Japana.

Neoklasicizam

Reč „klasičan“ znači savršenost koja je opšte prihvaćena. U doba renesanse, vraćanje antičkim izvorima inspiracije bilo je opšte prihvaćeno, pa se tako ova umetnost naziva klasičnom. U drugoj polovini 18. veka obnovljeno je interesovanje za klasičnu grčku i rimsku umetnost i taj opšteprihvaćeni pokret nosi naziv neoklasicizam. Karakteristika za klasičnu umetnost uopšte jeste svojevrsna formulacija pravila koja upravljaju umetničkim izrazom.

Neoklasičari su se držali ideja Andrea Paladija (renesansnog arhitekte koji je afirmisao ideje Vitruvija, arhitekte drevnog Rima, izložene u čuvenom delu „Deset knjiga o arhitekturi„). Pokušaji da se izradi teorija idealnih proporcija, po kojoj bi se matematički izrazio međusobni odnos delova i njihov odnos prema celini („zlatni presek„), pojavili su se još u antičkoj Grčkoj kao intelektualna vežba. Iako su Vitruvijeva pravila donekle nejasna, u Paladijevom tumačenju ona su našla široku primenu kod arhitekata koji su radili u obnovljenom klasičnom stilu – neoklasicizmu. Slučajno otkriće ruševina Pompeje i Herkulanuma kod Napulja 1719. godine, smatra se polazištem kasnijeg oživljavanja klasike, ali pravo interesovanje u širem smislu datira tek od sredine 18. veka kada počinje rad na iskopavanju. Veliku ulogu u afirmaciji vrednosti otkrivenih ispod ruševina imao je ser Vilijam Hamilton, engleski ambasador u Napulju, inače suprug čuvene Ledi Hamilton, ljubavnice Lorda Nelsona. Istovremeno iz Francuske stiže brat Madam Pompadur, arhitekta Suflo, posle čega je i u samoj francuskoj usledio niz napada na vladajući rokoko stil. Sama Madam Pompadur, čije je ime čvrsto vezano za rokoko, čini probne pokušaje za prihvatanje novog – neoklasičnog stila, prvo u svojim odajama i privatnim apartmanima. Postepeno se krive linije i asimetrija sve više gube i ustupaju mesto klasičnoj koncepciji dekoracije enterijera. Tako dolazi i do pojave stila Luj XVI, istovremeno sa počecima stila braće Adam u Engleskoj. Neoklasicizam u Francuskoj identifikovao se sa političkim i filozofskim idejama tog doba, koje su proklamovali Ruso, Didro i

Moderni stil

Dvadeseti vek karakteriše radikalni prekid sa dotadašnjim shvatanjem dizajna nameštaja. Još na početku veka bilo je jasno da će mašina odigrati ključnu ulogu u modernom životu i da masovna proizvodnja zahteva originalni dizajn a ne ponavljanje oblika koji su bili predmet interesovanja umetnika i zanatlija.

Dva predstavnika na dva različita kontinenta – Luis Saliven i Henri van der Velde (prvi u Čikagu, drugi u Belgiji), svesni pomena u urbanom životu, postaju začetnici onoga što će se kasnije jednim imenom zvati „Moderni pokret“. Oblikovanje jednostavnog, lakog, svetlog i neopterećenog ambijenta za život, postaje cilj broj jedan. Različite države daju doprinos Modernom pokretu sa ciljem koji će biti oličen u „Internacionalnom stilu“.
Nemačka: Dojče Verkbund i Bauhaus postaju centri Modernog pokreta. Arhitekte stvaraju nove kreacije za svakodnevnu upoterbu. Marsel Brojer projektuje čuvenu stolicu s konstrukcijom savijene metalne cevi iz jednog komada. Mis van der Roe 1929. godine stvara stolicu „Barselona„ koja je postala slavna širom sveta i danas predstavlja primer „moderne klasike„.
Holandija - De Stijl: članovi grupe De Stijl daju doprinos inspirisani radom Pita Mondrijana. Gerit Ritveld projektuje 1917. čuvenu „crveno-plavu“ stolicu koja postaje simbol pojednostavljene strukture iz 20. veka.
Francuska: art-deko obeležava početak veka i još više Švajcarac Le Korbizije i Irkinja Ajlin Grej. Le Korbizije projektuje „chaise-longue„ od savijenih čeličnih cevi sa kanvasom i kožom.
Engleska: na početku veka ovde stvaraju čuveni dizajneri Čarls Reni Mekintoš, Filip Veb, Artur Mekmurdo i kasnije Terens Konran.
Amerika: pored Luisa Salivena i Franka Lojda Rajta, ovde mnogi stvaraoci rade pod uticajem Bauhausa. Finac Ero Sarinen i Čarls Ims stvaraju predmete od presovanog drveta i laminata čistih, spartanskih formi. Proizvodi se funkcionalan nameštaj: Sarinen pravi stlicu „Lala„. Američki stil postaje sinonim za minimalizam haj-teh stila koji je baziran na primeni već postojećih industrijskih predmeta.
Skandinavija: Šveđanin Karl Malmsten i Danac Kare Klint osnivači su Švedskog verkbunda. Finac Alvar Alto projektuje nameštaj od lameliranog špera koji se može slagati u cilju uštede prostora. Skandinavski nameštaj od prirodnih materijala postaje sinonim modernog, savremenog, funkcionalnog stila za opremanje svih enterijera.
Italija: ova zemlja uzima učešće u Modernom pokretu tek posle Drugog svetskog rata. Đo Ponti 1959. projektuje delikatnu i jaku stolicu od pletene trske. Kasnije italijanski nameštaj postaje zapaženiji s naglaskom na dozu luksuza. Istaknuti predstavnici su: Mario Belini, Tobia Skarpa, Đo Kolombo, Viko Mađistreti... Ovaj trend će biti aktuelan do pojave postmodernizma u kome će Italijani imati ključnu ulogu

Neogotika

Neogotski stil se pojavljuje u postnapoleonovskoj Evropi, u vreme vladavine neoklasicizma, kao pokret duha sazdan od žaljenja, nostalgije i prizivanja srednjeg veka. Ovakve težnje bile su prisutne i ranije, ali samo pritajeno i diskretno.

Još sredinom 18. veka došlo je u Engleskoj do oživljavanja interesovanja za srednjovekovnu arhitekturu i dekoraciju, zahvaljujući propagiranju lepote gotskog stila Horacija Valpola, Sandersa Milera i njihovih savremenika. Arhitekte i proizvođači nameštaja koristili su gotske elemente, mada ne uvek na uspešan način. Ova rana faza gotske obnove u Engleskoj poznata je kao „Strouberi Hil Gotika“. U njoj je ostvarena jedna urbana, džordžijanska verzija srednjovekovne arhitekture i dizajna. „Strouberi Hil“ je naziv Valpolove kuće u Tvinkenhamu, koju je kupio 1747. godine i do 1753. preobrazio u jednu celovito i dosledno izvedenu gotsku vilu. Preuređenje kuće izvela su dvojica arhitekata amatera – Ričard Bentli i Džon Šut. „Strouberi Hil“ je najpoznatiji primer džordžijanske gotike. U isto vreme, Čipendel je na naslonima svojih stolica koristio prepoznatljive gotske prelomljene lukove.
Gotska obnova iz sredine XVIII veka nije posedovala stilsku čistotu, već je bila konfuzno izmešana sa elementima rokokoa i koneskom dekoracijom.
U XIX veku, neogotika ponovo cveta, a gotski stil postaje jedan od glavnih izraza romantičarskog pokreta. Najznačajniji predstavnik neogotskog stila u XIX veku je mladi August Velbi Pudžin, koji je zastupao mišljenje da će gotski stil najbolje i najuspešnije biti prihvaćen ako se modernizuje umesto da se striktno kopira. Njegovo najznačajnije delo je rekonstrukcija Vestminsterskog Parlamenta, koji je nastradao u požaru. U svojim enerijerima Pudžin koristi tamne drvene obloge za ukrašavanje zidova, prozore ispunjava vitražima, a plafone oblikuje tako da podražavaju nebeski svod.
U XIX veku u neogotskom stilu građene su železničke stanice, opštinske kuće, univerziteti...

Postmoderna

Reakcija na Modernizam pojavila se još pedesetih godina XX veka, ali u početku je to bio difuzni i periferni pokret. Njegova evolucija je trajala skoro dve decenije. Nezavisna grupa engleskih teoretičara zastupala je mišljenje da principi dizajna nisu a priori nastali iz arhitektonskih principa i da dizajn treba da egzistira kao samostalna disciplina sa nezavisnom teoretskom osnovom. Smatrali su da tehnička estetika treba da bude zamenjena popularnom kulturom kao osnovom za dizajn. Najizraženiji otpor u primenjenoj umetnosti dogodio se u Italiji, gde su radikalni dizajneri u nemirnim šezdesetim godinama izjednačili modernizam sa kapitalističkim društvom. Grupe: Arhizum i Superstudio, i pojedinci: Etore Sotsas i Gaetano Peše, skrenuli su pažnju na ovu temu više zbog odreoeenih intelektualnih koncepcija, i oni su bili katalizatori za ono što tek treba da dooee.

Humane vrednosti
Sredinom sedamdesetih godina ove reakcije su se slile u jedan novi pokret – postmodernizam. Istoricizam je oduvek privlačio umetnike. Najznačajnija je bila želja za vraćanjem humanim vrednostima naspram tehničke estetike. Dizajneri kao što su Majkl Grejvs, Hans Holajn i Arata Isozaki imali su za cilj vraćanje dekorativnoj formi, materijalu i umetničkom, ručnom radu. Naglasak je na glatkim i sjajnim površinama. Osamdesetih godina, pokret antidizajna najjači je u Italiji, a najuticajnije su grupe Alhemija i Memfis. Naročito je Memfis imao razorni uticaj na meoeunarodni dizajn sa svojim novim, radikalnim konceptima forme, boje i desena. On veliča bogatstvo i kompleksnost, dekorativno iznad industrijskog, formu iznad funkcije...

Nove ikone
Kao reakcija na „dobar dizajn“ modernista, mas-kultura se više poštuje od visoke umetnosti. Pop art i kič Las Vegasa predlažu se kao nove ikonografije, a umetnici ih prihvataju ili u sofisticirane ili u vulgarne dizajn- projekte. Postmodernisti nas podsećaju na fundamentalnu snagu dizajna, koji, i pored svih protivrečnosti, (ipak) ima kao osnovni cilj – oplemenjivanje i obogaćivanje svakodnevnog života.